.

На литерарно-ликовној манифестацији „Доста су свету једне Шумарице“, која се одржава у знак сећања на ученике стрељане 21. октобра 1941. године, и ове године забележено је велико интересовање ученика из земље и региона. Под покровитељством Министарства културе и информисања и Града Крагујевца, на конкурс је пристигло укупно 1087 радова – 705 ликовних и 382 литерарна – из више од 240 школа и радионица из Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Црне Горе, као и из српских школа у Грчкој и на Кипру.

У оквиру овогодишњег литерарно-ликовног конкурса  у категорији ученика од 5. до 8. разреда додељене су три награде и неколико  похвала, након што је жири оценио изузетно квалитетне радове који су пристигли из целе Србије, региона и српских школа у дијаспори. Управо ова узрасна група показала је посебну зрелост у интерпретацији овогодишње теме, инспирисане стихом „То је љубав, осећаш ли…“ из поеме „Срце земље“ Драгана Бошковића.

Жири, у саставу Драган Бошковић, Марија Прокић и Дијана Милаковић, истакао је да су ученици успели да споје дубоку историјску трауму Шумарица са личним, емотивним и савременим доживљајима љубави, стварајући  изизетне радове.

Међу похваљеним ученицима у овој категорији нашла се и Теодора Живковић, ученица 8/3 ОШ „Миле Дубљевић“ из Лајковца. Њен рад, стваралачки снажан и емотивно промишљен, под менторством Соње Миловановић, препознат је као дело које на посебан начин носи поруку сећања и хуманости, што је и суштина ове значајне манифестације.

Теодорин успех још једном показује да Лајковац има младе ствараоце који умеју да осете, разумеју и уметнички обликују сложене теме, доприносећи култури сећања коју ова манифестација негује.

Честитамо Теодори на заслуженој похвали и желимо јој много успеха на путу писања и стваралаштва.

Аутор текста Соња Миловановић,

ментор литрарне секције „Распевано перо“

„То је љубав, осећаш ли…“

Тишина дише под лишћем зеленим,

а ветар шапуће имена дечија.

Деца су сањала о сунцу и птицама

а јутро их затекло пред нишанима.

Земља је јецала због  бола тог,

небо је плакало, скривено, због стида.

Клупе су остале празне,

у свескама поруке недовршене, разне.

Један је град ћутао, превише тих,

Да, то је морао сачувати стих!

Из крви невиних родила се светлост

па њихова имена постала вечност.

Сваки је метак прекинуо глас

„Пуцајте, ја и сада држим час!“

Доста су свету једне Шумарице,

да види шта је зло кад проклија.

Тужне одлетеле многе птице,

кад су невине душе постале историја.

Ипак док шеташ стазама тим,

простор што је немило тих,

ипак веруј – нису нестали сви

док их се сећамо и ја и ти.

У сваком листу и у свакој птици

чују се деца што радују се петици.

Чујем их, шапућу:

„У корену нам засадите цвет,

да видимо какав ће бити бољи свет!“

Воли и живи сваки сан за њих,

заврши њихов започети стих!

Памти их и чувај у срцу свом,

с колена на колено преноси.

У незабораву је њихов дом.

То је љубав , осећаш ли то,

када сви они живе у срцу твом!!!

Аутор Теодора Живковић, ученица 8/3,

Члан литерарне секције „Распевано перо“