Милорад Миле Дубљевић је рођен 30. јануара 1908. године у Тврдојевцу, од оца Ђорђа и мајке Радојке који су били земљорадници. Службовао је у Клечковцу, срез рогатички, Јабучју и Лајковцу. Идеолошки је био марксиста, следио је интернационализам на уштрб „српског шовинизма и хегемонизма”. Наравно да је његов рад био примећен, па је упао у озбиљне проблеме. По казни је премештен у Лајковац, а супруга Вера, која је била учитељица, остала је у Јабучју, па је он купио коња и чезу како би долазио до Вере коју је веома волео, јер су били идеолошки истомишљеници. Док је службовао у Јабучју и Лајковцу, у суседним Паљувима је службовала његова сестра Јула, за коју Паљушани кажу да је била добра, јер је са собом водила своју мајку Радојку и пазила је, коју је ту након њене смрти и сахранила. После мајчине смрти, она је отишла са својим мужем, који је био Пироћанац. Миле се 1941. године по партијској директиви нашао у тамнавској партизанској чети, која се септембра месеца нашла у Јабучју, у кући сеоског богаташа Станимира Поповића. Док је ту боравио, разговарао је са својим пријатељем Љубом Јанковићем – Кензулом, коме се пожалио да је био приморан да се прикључи партизанима, јер би у супротном био ликвидиран. Касније је ова чета у Тамнави разбијена, па се Миле нашао у Чучугама са извесним партизаном Симићем из истог села, и спремао се да заједно пођу до Милове сестре Јуле. Нажалост, обојица су ту ухваћени. Говорило се да су одведени у Ваљево, па у Кленак код Шапца и стрељани, али истина је мало другачија: отеран је у Бањички логор и тамо стрељан 9. марта 1942. године у 34. години живота.

Миле Дубљевић је у Јабучју службовао од 1935. до 1939. године. Био је ожењен Вером, са којом је имао сина Александра и кћери Дивну и Снежану. Александар је био бизнисмен, и живео је у мајчиној кући у Београду, а Снежана и Дивна су просветне раднице, радиле у Основној школи „Вожд Карађорђе” на Вождовцу.

Основна школа у Лајковцу носи његово име.