.

Ученици и наставници Основне школе „Миле Дубљевић” Лајковца из централне школе  и Издвојеног одељења из Боговађе, на несвакидашњи начин, амбијенталном наставом и јавним часом под називом „Витез од Шумадије”, обележили су Национални дан књиге и велики јубилеј ‒ 90 година од рођења једног од наших највољенијих песника, Добрице Ерића.

Уместо класичних учионица, школски простор се на тренутак претворио у невидљиву ливаду подно Рудника, где ваздух мирише на липу, а речи цветају. Наставнице Соња Миловановић и Сања Тодоровић осмислиле су час богат разноврсним садржајем, који је спојио традицију, љубав према матерњем језику и ћирилици са савременим изазовима одрастања.

Час је отворен симболичним перформансом „Чувар златног кључа”. Сцена под називом „Сусрет два света” на дирљив начин је приказала децу која, загледана у своје телефоне, забораве на лепоту природе, све док им се не обрати „Дечак Добрица”. Уз звуке фруле и стихове песме „Чудесни свитац”, ученици су оставили дигиталне уређаје и закорачили у свет маште, вођени идејом да је језик највећа домовина коју имамо.

Посебну радост и ведрину донели су ученици нижих разреда из Боговађе. Својим разиграним наступом и песмом „Заљуби се Цица у принца”, измамили су осмехе свих присутних. За овај музички део програма и сјајну припрему хора заслужне су учитељице:

Гордана Пејчић (1. разред); Данијела Митровић (2. и 3. разред) и Марија Јовановић (4. разред).

Да Добричин дух живи у новој генерацији, доказали су чланови литерарне секције „Распевано перо”. Њихови стихови, проткани љубављу према родној груди и природи, савршено су се уклопили у атмосферу часа. Чули смо како завичај „чува нас у мирису траве и сненим јутрима” кроз стихове Маше Милуновић, док је Марија Јанић својом песмом подсетила да „село кроз Добричине стихове дише”. Теодора Живковић нас је запитала „где се крије сунце када падне мрак”, а Сара Миливојевић нас је умирила стиховима о плаветном небу које „ћути и пази да се нада никад не изгуби”.

Посебну пажњу привукли су и руком исписани панои ученица Лене Протић („Разговор са својим свицем”) и Нине Петровић („Свет без граница”), који су красили амбијент и сведочили о снази дечје маште која „брише тугу и сваки дечији плач”.

Централни део програма био је драмски приказ у којем је ученик Душан Вељовић  верно дочарао лик Добрице Ерића – са препознатљивим шеширом, торбом пуном песама и широким осмехом. Кроз дијалог са радозналом децом, „Добрица” је објаснио да се песме не купују на пијаци, већ се „прислушкују” од потока, птица и ветрова.   

Публика је додатно уживала у духовитој драматизацији чувене „Торте са пет спратова” који су оживели чланови драмске секције „Весела дружина“ из централне школе и чланови Драмске секције из ИО Боговађе, као и у тактовима „Моравца” и изворне песме „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке”.

Ређали су се стихови антологијских песама Добрице Ерића попут „Пркосне песме”, „Дечака са златом липе у коси” и ауторске песме С.М. посвећене великом песнику.

Овај јавни час, био је више од школског часа. Био је то завет да ћемо чувати ћирилицу као наш штит и лепу реч као наше најјаче оружје. „Завичај је нешто много више, важан као мајчин загрљај”, поручили су лајковачки основци, затварајући овај дан са књигом у руци и Добрицом у срцу.

Осим сценског наступа, ученици литерарне секције припремили су тематске паное и радове, док је знање проверено кроз забаван квиз о животу и раду Добрице Ерића. Целокупан амбијент био је пажљиво осмишљен да дочара дух Груже и Шумадије, претварајући школски простор у праву малу планету чудеса.

Сценографијом су доминирали мотиви који су обележили Добричино стваралаштво: Светлуцави свици на длановима ученика и поруке исписане ћирилицом подсећали су на богатство које се не купује новцем, већ чува у срцу.

Централно место заузела је макета чувене торте, подсећајући на најслађе стихове нашег детињства и драмски приказ који су ученици извели.

 Испод крошње једне старе, „разбарушене” крушке, која је симболизовала песникову природну школу, низали су се стихови о руменим јабукама и плодовима завичаја. Мотиви оваца које се мотају око ногу и чобанина са фрулом дочарали су мир и лепоту сеоских предела које је Добрица толико волео.

 Деца су седела на традиционалним ћилимима, стварајући спој народне баштине и модерног тренутка у којем се бира књига уместо екрана.

Сваки кутак био је украшен руком исписаним паноима и цртежима љубичица, белих рада, жутих крушака  и плавих шљива, чинећи да свака изговорена реч добије своју боју и мирис. Оваква декорација није била само украс, већ жива илустрација Добричине поруке да су „наша срца најлепше читанке”.

 „Данас нисмо само читали поезију, ми смо је живели. Желеле смо да деца осете да је књига најбољи пријатељ, а ћирилица наш заштитни знак,” поручиле су наставнице Соња и Сања.

Овај јавни час подсетио је све присутне, од најмлађих првака до осмака, да у свакоме од нас спава по један дечак или девојчица који умеју да причају са свицима, само ако отворе срце за лепу реч.

  Аутор текста Соња Миловановић