„Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.“ /Стефан Немања/
На самом почетку школске године, осмог септембра, обележили смо Међународни дан писмености са циљем да се укажемо на важност описмењавања. Међународни дан писмености обележава се широм света.
На часовима српског језика и књижевности део часа је посвећен овом значајном датуму, а на литерарној секцији овај дан смо обележили радионицом повезујући са тематским даном Магична моћ речи. Менторке секције „Разиграно перо“ су са својим ученицима припремиле разноврстан и богат материјал којим су истакли значај писмености.
Прво смо се подсетили Стефана Немање и његовог завештања:
9. Завјештање књиге и писма
„Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.
Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.
Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.
Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.
Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.“
Подсетили смо се и настанка првих писама, имали квиз из правописа…
Нагласили нешто веома битно за нас из Србије и све земље у којима се пише ћирилицом:
Ћирилично писмо је најљепше писмо на свијету. По највећим светским лингвистима, она је најсавршеније писмо. Свако слово је једна драгоцијеност. Срамота је да га морамо да чувамо. Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. Нисте ни свесни колико је ћирилица распрострањена и колико народа пише ћирилицом. Немогуће је све те народе и побројати: Грци, Бугари, Руси, Белоруси… Кажу да је ћирилица угрожена технологијом. Како?
Кад не бисмо знали своје писмо, не бисмо могли да прочитамо своје име, ни епитафе на нашим надгробним споменицима. Ни све наше књиге, тапије, крштенице, свете рукописе. Човјек не сме да заборави своје име и свој матерњи језик. Ако то заборавимо, онда смо неко други и постаћемо онај о коме не знамо ништа.“
/Матеја Бећковић, преузето са
https: //www.nikola-tesla.hu/singlepost/2018/
Заједно радећи, много новог смо сазнали и закључили да у 21. првом веку писменост подразумева: способност читања, писања, рачунања; способност комуницирања у културном контексту; способност примене стечених знања у новим ситуацијама; разумевање и коришћење могућности глобалне информационе мреже; способност да се разумеју и користе визуелна средства са циљем преношења порука, мисли, доживљаја, идеја…; способност примене информатичке писмености у дигиталном окружењу; способност разумевања свега прочитаног или свих порука у свим облицима масовних медија.
Резултате нашег рада сачували смо на постерима, паноима, презентацији, схватили смо да само оно што запишемо сачувамо од заборава! Послушали смо наше Немањиће!
Аутор Соња Миловановић
