.

Март у нашој школи традиционално мирише на стихове, а ове године Светски
дан поезије, 21. март, прославили смо на посебан начин – кроз отворени дијалог и
машту. У оквиру рада литерарне секције и додатне наставе српског језика, ученици
су заједно са наставницом запловили морем речи које лече и спајају.
Уместо класичног предавања, учионица је постала подијум за казивање стихова
који су обележили домаћу и светску књижевност. Читајући ванвременско „Писмо
једној нестанлој девојчици” Витомира Вите Николића, Вукашин Петронијевић,
ученик 8/3, пренео је присутнима снагу осећања, док их је снажна порука Назима
Хикмета подсетила да на овом свету не треба да буду само пролазници, већ чувари
људскости и пламен који греје, песму „Игра“, казивала је Кристина Ђокић.
Посебну ведрину донели су стихови Елизабете Георгиев. Песма „Иза ћошка”,
Сара Мијаиловић, ученица 6/1, позвала је другаре да „подетиње на квадрат” и да иза
сваког животног изазова потраже зрно магије и скривени осмех.
Наставница је поделила је са ученицима своју песму „Девојчица са ветром у
коси”, чиме је избрисана граница између наставника и писца. Кроз стихове о слободи,
бакиним мудрим саветима и души која „тка пут док растемо”, ученици су добили
најлепшу поуку – да песма не живи само у свесци, већ у срцу сваког од нас.
Инспирисани великим именима и ауторским примером, чланови литерарне
секције представили су своје радове. Казивали су своје песме, доказујући да су „наша
срца најлепше читанке”. Овај дан нас је подсетио да је поезија преко потребна у обом
бучном свету и да је најкраћи пут од једног срца до другог.
Зашто обележавамо овај дан? Зато што поезија учи наше ученике емпатији,
чува лепоту матерњег језика и даје им храброст да буду своји. Хвала свим младим
песницима који су својим гласом озарили овај март!

Аутор Соња Миловановић, ментор секције