Више од две деценије и поезија има свој међународни дан, када се промовише читање, писање, али и проучавање ове форме књижевног израза. Светски дан поезије прославља се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године.
Ученици наше школе, чланови Литерарне дружине Разиграно перо, Лингвистичке секције „Чувари језика, ученици 7/2, 7/3, 7/4 и ученици 5/1 на радионицама које су претходиле Светском дану поезије припремили су веома разноврстан, занимљив и богат час о поезији. Ученицима су се придружили прваци, одељење 1/2, учитељице Данијеле Шалипур. Јавном часу су присуствовали: директорка школе Биљана Жујовић, заменица директорке Верица Адамовић Тешић, педагог Ана Миловановић, психолог Миодраг Павловић, логопед Јована Павловић, дефектолог Александра Обрадовић, проф. енглеског језика Јелена Бајић. Сви гости часа позвани су да посете изложбу радова која ће у главном холу школе бити отворена до краја марта.
У гостима нам је било седамдесет предшколаца из Дечјег вртића „Лептирића“. Првачићи су хорском песмом „Ау, што је школа згодна!“ пожелели добродошлицу предшколцима, затим су казивали песме наших познатих песника и неких савремених, у њиховом казивању уживао је препун амфитеатар. Предшколце су поздравиле и најмлађе чланице литерарне секције, ученице 5/1, Теа Бодловић и Јана Јаковљевић. Теа их је поздравила песмом:
ПОЗДРАВ
Чим спакујеш торбу,
пут до школе тражи.
Сваком кога сретнеш
Добро јутро кажи!
Немој да се стидиш,
сваком пружи длан.
Кад се с неким видиш,
реци: Добар дан!
Увече кад шеташ
док ноћ тихо тече,
сваког кога сретнеш,
реци: Добро вече!
Са културом трајеш,
а њу треба знати
јер кад поздрав дајеш,
поздрав ти се врати!
Јана им је поручила да читају јер се од књига расте:
УЗ КЊИГЕ СЕ РАСТЕ
У свету слова, где машта лети,
уз књиге се расте, срце полети
кроз странице као кроз прозоре
у снове плаве као море.
Речи шапућу, нижу се приче
Забавне, веселе, на бајку личе.
Јунаци храбри, мудри, нежни и мирни
уче нас животу, да будемо фини.
Од детета малог до човека зрелог,
порастеш уз књигу у човека смелог-
јер у њима мудрост и знање живе,
што срца нам и ум претворе у моћне диве.
Са књигом у руци ниси никад сам,
читам и читаћу то сигурно знам!
Заједно смо отпевали „Кад си срећан“ и „Ишли смо у Африику“. Научили су ко је написао ове песме. За неке нисмо знали, али смо чули ко је написао песму Кад си срећан.
Кад си срећан је једна од најпопуларнијих дечјих песама широм света. С обзиром да се речи лако уче и да је прати гестикулација, што је деци веома забавно, ова песма учи се већ у најранијем узрасту, у предшколским установама. Порекло песме и аутор музике и текста песме није познат, али се у неким изворима може наћи податак да је то у оригиналу летонска или шведска народна песма.
Менторка литерарне секције Соња Миловановић истакла је: Поезија је вечна, доказ за то сте управо ви који сте данас дошли да славите поезију казујући своје стихове и стихове познатих песника. Радећи заједно, стварајући, проналазећи речи за неке чаробне риме, заправо дајемо смисао животу. Данас ћемо на најбољи могући начин обележити овај дан, читањем песама које су освојиле бројне међународне награде и дружењем са нашим предшколцима и првацима којима ћемо показати како се пишу песме, а који ће и сами ускоро не само певати нечије песме , већ и сами писати. Дала им „рецептˮ како се пишу песме:
КАКО СЕ ПИШУ ПЕСМЕ
Како се пишу песме?
Пссст… шапнућу ти,
нико чути не сме!!!
Мада много њих зна ‒
песма се у срцу тка…
Да би песму могао написати,
песмом мораш дисати.
Уткаш секино и батино име,
додаш мало риме;
зачиниш љубављу, срећом, животом,
да ти песма дише лепотом;
додаш природе два три реда,
тако добра песма изгледа.
Даћу ти „рецепт“ сада:
кад ноћ тишином влада,
сан на капке дечје док пада,
е, тад оживе снови,
тад се најлуђе маштом плови,
рађају се несташне риме,
шепуре строфе, роје се стихови…
Ето песме о песми,
а ти пожури у своју тишину,
додај јој срца свог риму,
уткај у њу веселе слике,
уврсти се у песнике! Соња М.
Наставница Лидија Марић Јовановић, менторка литерарне и лингвистичке секције, припремила је кратку и занимљиву презентацију о нашој песникињи Мири Алачовић, 2. фебруара је била 101. годишњица од њеног рођења. Јубилеј је био 2024. године, зато смо на Светском дану поезије говорили о нашој песникињи. Чули смо одабране песме ове наше песникиње, а онда су чланови литрарне секције казивали своје песме.
У нашој школи има много деце која су заинтересована за поезију и која су желела да се представе на обележавању Светског дана поезије. Њихов таленат препознале су њихове наставнице па им пружају подршку, негујући њихов таленат. Поезију негујемо кроз наставне предмете и на тематским часовима.
Догађај је протекао у веселој атмосфери, захваљујући деци која воле да пишу, читају, казују поезију и њиховим другарима првачићима и предшколцима који заједно „…чаробну мелодију краду од свемира. Бирају чаробне ноте за сваку реч…“ (С.М.)
Дружили смо се уз поезију, учили како се пишу песме, упознали неке песнике читајући њихове песме, неке смо песме и отпевали, и мали и велики су казвали песме, литерарна секција се потрудила да организује дружење, направи поклончиће, својим песмама забави млађе другаре, било је ту још активности које су вредни литерарци организовали. Дан нам је био леп као песма.
Аутор Соња Миловановић
ПЕСНИЧКИ КУТАК
АНДРЕЈ ВУКАШИНОВИЋ VIII3
А ДА БУДЕМО МАЛО СМЕШНИ?
Имам стару баку,
млађа је од мене.
ја јој спремим доручак
кад у школу крене.
У школу ја баку водим,
на косу јој машну ставим,
па се због ње важан правим.
И деда је врло стар,
време му је за буквар.
Понаша се као беба,
он цртаће вазда гледа.
Ја питаћу стручни тим:
дал’ у вртић да га водим.
Не знам шта ће са мном бити,
треба деду одгајити.
он подмеће баби ногу,
водићу га психологу.
Баба деду гађа жваком,
по селу се само скита,
та у руке не узима
ништа да прочита.
Кад из школе баба дође,
та не ради ни домаћи,
с компјутера и игрица
не можеш је ти помаћи.
На мене се баба плази,
по кревету само скаче,
за реп вуче мог пса Жућу,
а за уши чупа маче.
Кад су гладни много вичу,
не можеш им угодити,
док порасту баба, деда,
све ћу живце погубити.
Кад им сипам чорбу,
Они би резанце,
Људи моји к’о да гајим
У кући близанце!
Да ли да се смејем
ил’ плачем од бола?
Баба, деда нису свесни
шта им значи школа.
Немој да се смејете,
то није у реду,
није лако васпитати
ни бабу ни деду.
Када једном добију
дипломе у школи,
знаће они колико их
њихов унук воли.
И све би ово истина била,
само да није првог априла!
АНЂЕЛА ЖИВКОВИЋ, 7/4
ЛЕПО ЈЕ ВОЛЕТИ
Мучи ме страшна дилема,
мислим већ дуго, а одговора нема.
Једног дечака из прикрајка гледам,
али шта да радим, искрено не знам.
Хтела бих ту тајну с њим да поделим,
а на тај корак никако да се осмелим.
Можда није довољно само ја да желим.
Мучи ме, не да мира та велика брига,
а мама каже да сад преча је књига.
Мислим да мама прича исправно,
за љубав можда је ипак мало рано.
Шта ћу кад ми као звезде сјаје очи његове,
Кад осмех његов ми је важан попут сунца,
Шта да ради девојчица са тајном свог срца?
Тешко је волети, али ипак лепо, јер једном
кад се буду наши снови срели…
До тада је довољно да се само чека
и жели да ће и он исто да пожели
ту тајну о љубави великој са мном да подели.
ЛАНА НЕДЕЉКОВИЋ VIII3
ЉУБАВ
Љубав је као нова зора што се шуња крај прозора, блага и тиха као светлости траг у рану зору нежан сунчев додир и благ.
Љубав је као нежни поветарац усне што дира, као најлепша мелодија што у срцу свира, као најлепши плес који душу разигра.
Љубав је све оно што се буди у мени када ме гледаш, па ми се смешиш, када ме зовнеш да ме утешиш, али и када се заљубиш, па погрешиш.
ДОЋИ ЋЕ И ТАЈ ДАН
Доћи ће једном и тај дан када ће све ово бити ружан сан. Дан када ће ме будити радосна песма птица, тад осмех ми неће силазити с лица, а моје очи опет бити пуне животних искрица.
О, тако је близу дан када ћу шетати по зеленој трави,
правити друштво модрооким љубичицама,
нежно мирисати различак плави…
и играти одбојку са другарицама.
Знам да ускоро ће сванути такав дан
јер волим веселу песму птица,
волим мирис љубичица,
волим насмејана лица својих другарица,
волим безбрижан осмех својих родитеља
јер знају да сам опет здрава,
а то им је једина жеља.
Знам јер волим и ево трчи ми у сусрет тај дан
у који никада више неће ушетати ниједан ружан сан!
АУТОР НАЂА БРКИЋ, УЧЕНИЦА 7/3
КАД СНОВИ ИГРАЧКЕ ОЖИВЕ
Знате, често сањам чудне снове, веселе.
Једно вече су моје играчке оживеле.
Са полице омиљене моје, на којој уредно стоје,
чудом неким кренуше да се роје.
Летеле су свуда, а највише око главе моје.
Видим оне се уопште мене не боје,
схватих немам разлога за страх,
премда ми је њихова игра одузела дах.
„Да ли желиш са нама у авантуру?
Брзо обуј папуче плишане!
Бићеш иста као ми док зора не сване.“
Одлепршасмо за трен у свет снова,
којег је скривала у ормару хаљиница моја нова.
Нађох се пред краљицом
и бочица пуном полицом:
„Видиш бочице ове,
у њима чувам снове.
Свако вече у њих срећу улијем
да свако дете њом покријем.
За тебе и твоју секу,
наћи ћу веселу бочицу неку.
Нека су вас увек срећа прати!
Брзо се кући сестри врати!
Чека вас водопад пун чоколаде,
делите и снове, то сестре раде!“
Много ми је сан леп био
све док се аларм није огласио!
Иза водопада назирем мамине очи и руке…
О, не, крећу ђачке муке!
ТЕА БОДЛОВИЋ, 5/1
ПЕСМА О МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ
Језика је много у свету,
што чини богатом нашу планету.
На сваком се пишу песме и приче
због којих дечја машта ниче.
Сваком свој језик посебан је,
а мени мој најлепши је.
За њега вежем детињство и младост,
кроз њега учила шта је радост.
Осетићеш радост и дубок мир
и схвати да то је прави одабир.
ТЕОДОРА ЖИВКОВИЋ 7/3
ОД КЊИГА СЕ РАСТЕ
Кад отвориш књигу, свет се шири
реч по реч и све се смири.
Стране шапућу приче старе,
мудрости и мисли лепе срце ти озаре.
Слово по слово-корак у вис,
путујеш тамо даље од свих.
У причи си јунак, а у бајци краљ,
са књигом у руци путујеш у даљ.
Од књига се расте срцем и умом,
без мука се хода сваким друмом.
Сваки је ред један нови свет,
читај и крени спреман у свет!
САРА МИЛИВОЈЕВИЋ, 7/3
МОЈ СМЕШНИ СВЕТ
У мом смешном свету чаробно је,
птице певају мелодије
које ветар разноси…
Мрав цветно одело носи,
пчела ветру жаоком пркоси!
.
Највећи јунаци у мом смешном свету
деца су обична са необичним способностима.
Сви се смеју, играју и славе живот,
а сузе у том свету не постоје.
Тако је то у мом смешном свету,
где се чуда дешавају на сваком кораку,
где се смех чује у сваком углу
и где се срца испуне радошћу
која траје заувек.
У мом смешном свету животиње
имају посебне вештине:
зечеви плешу балет,
слонови свирају хармонику,
а вукови преносе јагањцима науку.
Мачке читају књиге,
рибе цртају слике,
лавови су слатки,
врапци јуре на моторима.
Очи су у облацима,
а срца су весела.
У мом смешном свету,
свако ће бити срећна звезда.