МАНИФЕСТАЦИЈА „ПУТЕВИМА СРПСКЕ ВОЈСКЕ”
<< Архива вести


Под покровитељством Општине Лајковац, Удружење чувара српске традиције и обичаја „Прела и посела“ организовало је  у четвртак 31. марта културно-историјску манифестацију „Путевима српске војске“. Ова манифестација је сећање на поносне претке,  храбре браниоце отаџбине и жеља да  сачувамо успомену на свете српске домаћине. Млађе генерације су имале  прилику да се упознају са слободарском традицијом својих предака, уз обавезу да је негују и пренесу на своје потомке.

У манастиру Ћелије у 12 часова служен је  парастос српским војницима погинулим у одбрани отаџбине у Великом рату. Почетак манифестације  оглашен  је топовским плотуном са Враче брда у 13 сати, где је  одржан јавни историјски час. Предавања су одржали историчари Рајко Сарић и Ратко Вукелић. Засађено је дрво сећања на колубарске јунаке и пуштен голуб писмоноша са поруком мира. Затим су положени венци на споменик Маринку и Макрени Спасојевић у Словцу, чију је потресну причу из Првог рата овековечио Милован Витезовић у књизи „Чарапе краља Петра“.         

 

Ученици су својим телима, држећи се за руке, исписали речи ,,ПУТЕВИМА СРПСКЕ ВОЈСКЕ“. Ова ,,жива порука“снимљена је из ваздуха.

Професор Рајко Сарић  је одржао  краћи историјски час.

Овако је било:

„Поштовани присутни, част ми је да вам се обратим са места где је вођена Колубарска битка, битка за отаџбину. Прошао је цео век, остала су само сећања на време бола и поноса. Време које се памти и не заборавља.

Ово је прича о времену смрти. Прича о њима, малим а великим људима у великом рату. Прича о нашим прецима Србима, сељацима из ових питомих колубарских села и даље широм Србије. Они имају право на сећање јер су жртвовали младост, живот за одбрану отаџбине, родног дома, мајке, сестре, ћерке, сина… оставише своје кости на Куманову, Брегалници, Церу, Колубари, ваљевској болници, албанским врлетима, Крфу, плавој гробници, Кајмакчалану.”

„Свега се сећам као да је данас било. У моје село стигао је позив да се јавим 4. октобра 1915. године на своје зборно место у Младеновац. Изљубио самсе са мајком, сестрама и браћом који ме испратише са сузама у очима. Пиши, пиши нам брате, опростише се од мене моји укућани и суседи. Док смо одлазили иза нас се чуло: Ој регрути Колубарци, вратите нам се брзо, живи и здрави…“. Овако је говорио Чедомир Поповић из села Барзиловице, чувени „костур са вида“. Човек чија је фотографија 1916. обишла цео свет. На њој је био човек тежак само 23 килограма, одевен у рите, са великом шајкачом, торбом обешеном о левом рамену, коју руком једва придржава. На ногама поцепани опанци, везани опутом. Аветињско лице, очи упале у очне дупље, јако изражене јагодице, огледало патње једног народа.

„Падали од зрна, од глади и жеђи,

Распињани на крст, на Голготе вису,

Али чврсту веру у победу крајњу

Никад ни за часак изгубили нису“

Поносно су на својим грудима носили ордене Карађорђеве звезде, Таковског Крста, Белог орла, Светог Саве, медаље за храброст „Милош Обилић“, медаље за војничке врлие, Албанске споменице.

Поменимо их да се зна:

Молеровић Богољуб, пешадијскипотпуковник из села Врачевића, храбро даде живот у првим борбеним редовима 17.9.1916. године на Кајмакчалану.

Добричић Аврам, пешадијски поручник из Села Лајковца, погибе наистом месту дан раније 16.9.1916. године.

Марковић Михаило, звани Чеда поп из Ћелија, резервни наредник, вођа бомбашког одељења погибе децембра 1917. године, Зелени крш на солунском фронту.

Миловановић Светозар Цека, из Лајковца, пешадијски потпоручник заврши живот у зеленом потоку 7.августа 1916. на солунском фронту.

Марковић Добросав, из Врачевића, пешадијски потпоручник, погинуо храбро 5.септембра 1916. на Кајмакчалану.

РакићВелимир, из Јабучја, резервни коњички наредник 8. новембра 1916. године погибе избоден бугарским бајонетима код Битоља.

Спасић Пантелија, звани Панта каплар добровољац, из Боговаће, погибе у јуришу на Бугаре 14. августа 1916. године, кота 1500 метара, Чеганске планине.


О њима су остали само стихови:


„На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи,

Поручите нашој деци, нећемо им никад стићи…“


Ваља поменути и преживеле носиоце Карађорђеве Звезде и осталих одликовања.

Богдановић Живорад из Непричаве, резервни пуковник, бакар, али и ратни заробљеник од стране Немаца 1941. године.

Ђукић Светолик звани Рмба из Ратковца, резервни коњички наредник и кафеџија. Човек који је сам заробио групу аустроугарских војника на Колубари.

Јеремић Миодраг Мима редов из Малог Борка.

Јеремић Сава резервни каплар из Малог Борка.

Милосављевић Драгољуб, капетан прве класе из Врачевића.

Радосављевић Пантелија артиљеријски пуковник и комитски војвода, учитељско дете из Боговаће, писац две књиге: „Кроз славно Косово“ и „Шта је Маћедонија“

Недељковић Божидар обућар из Лајковца.

Михајловић Милорад звани Шмит ковач из Скобаља.

Ракић Радомир резервни поднаредник из Јабучја.

Урошевић Продан земљорадник из Малог Борка.


Велики рат у коме је погинула свака друга мушка глава Србије заслужује да га потомципамте, да се сете тог времена зла. Рата када је на Србијукренула и ала и врана. Рата кад су Срби ратовали са две царевине. у том рату живот је изгубило 340 војника из селаЈабучја, 102 из Врачевића, Бајевац 87, Степање 49, Непричава 75, Словац 24, Прњавор 25, Доњи Лајковац 52, Маркова Црква 17, Ратковац 48, Придворица 34, Скобаљ 29, Стрмово 39, Пепељевац 74…

Нека ми опросте сени оних које нисам поменуо, а пали су на бранику отаџбине. Сени оних чије породице не имадоше пара да им плате парастос, или не имадоше породице па их не уписаше у скривенекњиге мртвих.

Историја им је доделила часну улогу да одбране част отаџбине. Одбранили су је јер љубав према отаџбини била је јача од непријатеља, смрти, глади, зиме. А отаџбина шта је то? Житородна њива, обала мале реке, огњиште. Отаџбина то је жена и деца, мајка удовица, син наследник, лепа девојка... То су све мисли, сва надања, све радости и бриге. То су гробља која се не могу пренети на опанцима…

Данас, сто година касније, сећања на ове јунаке чувају се само у документима по архивима, музејима и натписима по црквама и спомен чесмама. Понеки час историје у школи… али негде у ваздуху лебди Србијо, ниједна кап твоје крви није изгубљена…


Ученици наше школе, чланови драмске секције „Весела дружина“, узели су учешће у овом програму десетоминутним сценским приказом „Оџаклија“. У овом приказу Дочаран је значај Колубарске битке, једне од највећих битака Првог светског рата. Главно жариште битке било је Враче брдо. Овде је изгубило живот око 20000 српских и 30000 аустроугарских војника. Сви су они заједно сахрањени у спомен костурници цркве Св. Велекомучиника Димитрија у Лазаревцу, по чему је ова црква јединствена у свету. „Наиме, удостојили смо своје непријатеље, који су нам нанели толико зла, да буду сахрањени у крипти једне од најлепших наших цркава и тиме их по достојанству изједначили са својим краљевима које смо на исти начин похранили у крипти цркве Св. Вел.Георгија на Опленцу.

Ова битка се изучава на светским војним академијама, а карактеристична је по томе што се једна мала војска супротставила једној великој сили и победила. Наш војник је победио храброшћу, војном тактиком и вештином. Познато је да је наш војник био храбар, дисциплинован и веома послушан.

Овај пораз је био Поћореку трећи за редом у његовој војној каријери. Први је био Сарајеву, приликом атентата на престолонаследника Фердинанда, био је у аутомобилу са престолонаследником. Други исте године и поразу у бици на Церу, а трећи на Колубари. Сам аустроугарски цар који му је за победу на Дрини доделио највише одликовање, после Колубарске битке је изјавио: „Знао сам, не може се магарац са лавом изборити“.

По народности Поћорек је био Чех, а после Колубарске битке није помињан у аустроугарским војним круговима. Поручивали су му из врховне команде да изврши самоубиство, односно да се обеси. Он им је на то одговорио: „Када доживим да један аустроугарски војсковођа победи српску војску, тада ћу то учинити“.

Било је то време смрти, како каже Добрица Ћосић. Српски народ је у току Церске и Колубарске битке много пострадао, али упечатљив је пример једне мајке која је повлачећи се испред Аустроугара са собом водила и своја три сина, двојицу за руке, а трећега у торби на леђима. После дугог пута, умора, глади, мајка одлучује да једног од њих остави, а то је значило скоро сигурну смрт. После дугог размишљања и борбе са собом одлука је пала на најмлађег у торби. Мајка га оставља на једној стени и одлази, али окранувши се, дете се на њу насмеје, а она сажаливши се враћа се да га узме и наставља даље пут. Након дужег пута, мајка не може даље и опет одлучује да остави најмлађег сина, али опет окренувши се да га види још једном, она се враћа и узима сина и како је знала и умела успева да пронесе своја три сина кроз ратни вихор. Наредне 1915. године у Србији је харао пегави тифус. Оба старија сина су подлегла болести и умрла, а мајци је остао у животу једино најмлађи син кога је она хтела да остави, да је гледа и брине о њој. Наш народ за то има једну лепу пословицу која каже: „На мрђану кућа остаје“.

Слике можете погледати овде.

Основна школа "Миле Дубљевић"

Светог Саве 3, 14224 Лајковац
тел. 014 / 3431-300
факс 014 / 3431-336
е-пошта: oslajkovac@ptt.rs

- О школи
- Запослени
- Секције
- Календар
- Обавештења
- Фото галерија
- Видео галерија
- Документа
- Е-учење
- Контакт
© 2012 ОШ "Миле Дубљевић", Лајковац